Постови

Pauza

-Zaustavi, zaustavi!- derem se na Srđana. On me gleda bledo. -Aman zaman, pauziraj, zvoni mi telefon. I on jednako bledo pritiska pauzu na neki očajan domaći rep koji mrzim. Ja ionako odlazim u kupatilo da pričam. -Slušaj, treba mi pomoć- kaže Cica sa druge strane.
U pogrešnu crkvu si došla da se moliš, mislim se. Sve vreme dok je ona pričala o nikada zaboravljenom Miletu Muštikli, ja sam i dalje mislila.  Šta se desilo sa nama? Da li je ovo onaj trenutak kada realnost i surovost života kao tandem provaljuju u kuću od papira?Realnost je, izgleda, onaj zelenaš koji dolazi da te upozori da će sledeći put kamata biti još veća i da će još više boleti kada dođe sledeći put. Zato, bolje plati sada, završi sa tim. 
-Iris? Je l me slušaš.
Jedno „Aha“ je bilo dovoljno da nastavim da mislim. Svi imaju probleme u vezi. I, što je najgore od svega, ja ga stvarno volim. Znam i osećam da on stvarno voli mene. Ne znam šta se u međuvremenu desilo. Mrsko mi je da ga gledam. Naporna mi je njegova muzika, njegova …

Fetus avanturista

Gotovo!Jednoglasno smo došle do zaključka Cica i ja, spala knjiga na dva slova. Ili kako se to već kaže. Pre neko veče sam dotakla najnižu tačku u moru mog staračkog života. Gledala sam Slagalicu. Dobro, kad to sad tako kažem, ne zvuči mnogo strašno, ali gledala sam Slagalicu, pila čaj od đumbira i mazala konjsku mast što greje jer su me bolela kolena i leđa. I baš tada kada je stari prosedi Zoran sa nula bodova rekao „stop, stop“, ja sam shvatila da isti taj Zoran sa nula bodova ima zanimljiviji život od mene.
Sedam je sati, razmišlja fetus avanturista u meni nad kojim se spremam da izvršim abortus jer već kreću misli o tome kako ću izgubiti vreme šminkajući se, kako ću doći kasno kući ako se kojim slučajem drznem da izađem, kako ću sutra biti nikava.. I pre nego što sam stigla da preduzmem bilo kakve mere, mali fetus avanturista je već okrenuo Cicu.
-Ej.. Cico, šta radiš? -Razmišljam da li da se istuširam sada ili kasnije. Ti? -Ja razmišljam kako bi bilo sjajno da se istuširaš odmah, obu…

Kompleksna pitanja i jednostavni odgovori

Pitanja su uvek tako kompleksna, a odgovori uvek nekako jednostavni. I ja, u nedostatku jednostavnosti i odogovora pakujem pitanja u kartonsku kutiju mog mozga i skladištim u sektor „Vreme će rešiti“.
Međutim, ona kao živina koja se nehumano nosi u kutijama za poklon, iskaču, grebu, prave buku i sranje po mojoj glavi. Postajem nesposobna da mislim, neupotrebljiva, kada se kutija otvori pitanja se razbeže po ćoškvima moždanih vijuga, a ja ostanem sa praznom kutijom iz koje se izmet prosuo svuda po mojoj glavi.
I kao mačka repom, brže bolje skupljam, razmazujem, u neku sasvim novu kutiju, ostatke propasti.Zašto sam takva i kada ću naučiti da se suočim sa svojim pitanjima? Na kraju dana, moja su.Idem u krajnosti. Nekada danima ležim i mislim samo o jednom pitanju.  Zašto me opseda ono što ne mogu da rešim i na šta ne mogu da utičem? Zašto imam potrebu da sve konce držim u svojim rukama?Dugo sam se plašila da ću postati jedna od onih osoba koja rečenice počinje sa „Moj terapeut kaže“, ali sam …

Drugačija

Svi smo mi... pa, kako da kažem.... drugačiji. Al moja Cica što zna da bude drugačija, mislim da tako ne ume niko. Primetila sam ja to još kad je u drugom razredu srednje sa plesnom grupom iz Beograda otišla na turneju u Grčku, a vratila se kao da je rođena i odgajana u Užicu. Počela da mi otežeeeeee reeeeeči, neeee znaaam zašto. Nije mi mnogo trebalo da shvatim. Tada i tamo rodila se ljubav između folklorašice i baletana Milutina iz Užica. Nije trajalo dugo, jer se ispostavilo da je baletan Milutin svoju simpatiju Petra pravio ljubomornim sa Cicom. I sreća, jer da je potrajalo, trebalo bi nam sedam godiiiiiiiiiiiiiina da se ispričamo. Iste godine smo zajedno išle na more u Crnu Goru, i gle čuda, čuvar plaže, a kako pravilo nalaže, dohvatio Cicu svojim rukama dok se davila u plićaku. Deset dana sam ga slušala kako mi nabacuje svog večno naduvanog druga Vukotu i kako obećava da ćemo dogodine nas četvoro letovati u njegovoj vili na plaži u Beranima. Cica je veselo tapšala i prihvatala. Na…

Ovaj put bez mene

Znate one ljude koji uvek nekako ispale? Hoćemo na piće? -A, ne mogu, umire mi baba. -Ajmo u bioskop? -Moram zeca na manikir da vodim. -Hoćeš na lude žurke luda zezanja? -Hoću. I onda se nikada ne pojave. E, pa, kako godine prolaze zajedno sa ESP bodovima koje ne dajem, a upisujem, sve više i više postajem ta osoba. Znam, sram me je, al, majke mi, nije do mene- do Univerzuma je! U ponedeljak me zove Cica da u utorak idemo na kafu. Prvo i prvo, ne možeš me zvati danas za sutra, pa da si još tolika. Drugo i drugo baš ću da budem lOoOoOoOda i da pristanem iako imam ujutru trening, popodne faks uveče dejt koji ću da pomerim evo baš zbog tebe, ne zato što mi se ne ide, ma uopšte. Onda odem na faks i tu me društvo napakuje kako nikada ne idemo zajedno nigde, kako uvek eskiviram zbog Srđana, posla, faksa, prašine i komiranja do podneva. Tu ja zacrtam. Nema više ispaljivanja! Odlučila sam. Rešim ja- u nedelju sam njihova. I odjednom me zaboli glava. Kud ću, šta ću, uputim se ja kući. A tamo..... krevet..…

Ja samo da pogledam

Nedavno sam saznala da definitivno bolujem od insulinske rezistenicje. To je dobro, jer da nisam saznala živela bih u večnom neznanju zašto se širim na sve strane, a jedem travu i sve njene izdanke. Istog tog dana, samo malo kasnije, saznala sam da bolujem i od grešne duše i viška muškog hormona gleditisa. Znam, zvučim kao hipohondar, a u ovom slučaju to nije ništa loše. -Odem ja u apoteku, tu, ispod nas, da se posavetujem za ovaj lek što mi je endokrinolog propisao, a tamooooooooooo... bata apotekar, ja sad gledam je l telohranitelj ili farmaceut. Mislim, svi znamo kakvi su farmaceuti. Tamo u laboratoriji tokom studija spale sve dlake na glavi, ako nisu ćelavi onda nikad ne peru kosu, uvek se izgube kad treba da ti prodaju ženske stvarčiče, nema u njima zrna prijatnosti. Al ovaj, Cico- značajno gledam moju najbolju prijateljicu u bašti kafića odmah iznad apoteke. Već joj se oči cakle. Živi za dan kad ću da joj priznam da i ja malo odmerim nekoga iako sam u vezi čitavu večnost. -Mišićav k…

Misija uspešno obavljena

-Kako?! Kako ne razumeš šta te pitam?!- ori se stan, verovatno zgrada, a i ceo kraj dok u napadu šizofrenog cepanja urlam na Srđana koji me gleda belo.
-Ljubavi, ja te volim najviše na svetu.
-Srđane, prekini ovog trena sa emotivnim manipulacijama i objasni mi šta ti je značilo "Ala su se razvukle te tvoje farmeeeeerkeeee".
-Srećo moja, ja to nisam rekao.
-Rekao si, nemoj da me praviš ludom!- urlam na ivici nerava- Ili ćeš priznati ili ja odlazim iz ovih stopa. Neću da me iko pravi budalom.
-Dobro, rekao sam, al ti si to pogrešno shvatila!
U tom trenutku imam poriv da ga zadavim iz dva razloga: prvi je što me pravi budalom i ludačom jer se pravi da nije rekao ono što je rekao, a drugi je što sam ja to što je rekao shvatila onako kako je on mislio.
Iris, kukovi su ti širi za pet santima, butine za tri a stomak za sedam. I na stranu sad što ja ne mogu da prihvatim istinu, on je kriv jer mi je saopštava na vrlo muljav i ljigav način. U šali pa privali.
E nećeš ga.

-Uvek tako, …