Bioskop

Ko još u sred kolokvijumske nedelje ide u bioskop? Cica i Iris, dabome.
Zapela ona da idemo, pa da idemo. Aman ženo, imam kolokvijume dan za danom.
-Pa malo da se rasteretiš Iris, a i toliko se slabo viđamo da ne znam šta se dešavalo u tvom životu posednje dve nedelje.
-Dobro, de, idemo u bioskop.. kad smo već kod mene imam svašta da ti pričam.....

-Dobro veče gospodine portiru- maše Cica namrgođenom čoveku koji se pravi da nas ne vidi dok žvaće hladnu ptu sa kupusom sa druge strane šaltera.. Kada je to rekla četvrti put okrenuo je očima toliko jako da se i meni zavrtelo u glavi.
Gleda u Cicu u fazonu, “propala država, propao sistem, šta si sad i ti u bioskop došla tako vesela, ne može čovek ladnu taštinu pitu da pojede.....”
-Ammmmmmm gdeee moooožemo da kupimo karte??
Da je imao hadno oružije sigurno bi ga upotrebio. Pokazuje prstom ka ulazu u filmsku salu.
-Tamo da kupimo?????
-Pođite za mnom.
Uvodi nas u mračnu filmsku salu, pali svetlo, a Cica i ja bojažljivo virimo, da l da udjemo ili ne, nikad nismo tu kupovale karte.
-Evo ovako devojke, karta je 350 dinara, vi meni date 500 za vas dve, lepo meni, lepo vama, može?
Cica ima pogled-štaćebitisnama-
-Ajde, vadite pare!
Cica isprepadana vadi 500 dinara
-Evo, sedite vi tu i sačekajte da film počne.

-Mi smo prve! Eh nismo prve! Dobro veče devojke- govori jedna od dve sredovečne gospodje- mi smo mislile da smo prve, al nismo prve. Isto smo mislile, biće puna sala, el su mesta numerisana? Gde je bolje sesti? E ovo je bila sala moje mladosti, ovde smo se mi skupljali kad smo bili mladi, kakva Ušća danas, to ništa, evo kako je ovde lepo. Neka, nećemo mi tu kod vas, evo sešćemo dva reda ispred.

U narednih pet minuta ušlo je 10 osoba čije je starosno doba +65. Baš nekom čudnom igrom slučaja, u sali koja broji 400 mesta svih deset parova selo je tako da su na mesto od nas na koju god stranu pogledamo. Cica je več nervozna. Direkt laktom u rebro i šapuće: “Mi ovde vadimo prosek”

Počinje film. Gospođe ispred nas preživaju kokice toliko glasno da je mene lično zabolela vilica. Cica je od svih stvari na svetu najalergičnija na srkanje i mljackanje. Preživljava mini nervni slom i u desetom minutu filma se naginje da pita ženu da li može da prestane da mljacka. Ona uzvraća gundjanjem i još glasnijim mljackanjem.

Stari bračni par iza mene komentariše kako je glumica stvarno ružna i gospodja me bode kolenima u ledja.
U tom trenutku na platnu se odvija smešna scena i ista gospodja dobija napad smeha koji probija moje bubne opne. Ok, shvatili smo da je smešno, kontrolišite se, gospodjo, niste sami.

Već je prošlo sat vremena filma, sva sam se pokočila, bole me leđa, što od sedenja, što od gospođe iza mene.
-Cico kako ti se čini film?
-Odvrano, ovi iza nas pričaju, dišu i smeju se preglasno. Ovi ispred mljackaju. Onaj gospodin pored mene se nije kupao par meseci, po svemu sudeći. Film je dosdan, ukočila sam se, nije smešno. Užaš!
-Gospođice, možete li biti malo tiše? 
Cica se okreće ka gospodji iza nas i ubada je strelama iz očiju.

Mislim, meni nije tako loše, samo sam ja više za neku kućnu varijantu. Sveće, topla ćebad, horizontala, ušuškana gledam nešto smešno. Tako ja volim filmove.

-E, Iris, ajmo mi da klopamo neku pastu, meni je ovde previše stresno?
-BILO JE KRAJNJE VREME.



Lajkujte https://www.facebook.com/publikovanje/  kako biste videli svaku objavu. :)

Коментари

Популарни постови