Ispitni rok

Nema me, pa me nema. Pa dobro, boga mu, sme i mene nekad da nema?! Svi zovu, pitaju- Iris, što si nestala?
Šta što sam nestala? Ispitni rok sam nestala. Nisam nestala što volim.
Malo sam revoltirana i pod tenzijom, jer, evo na dijeti sam već ceo dan a treba da učim. Ne može mozak da mi funkcioniše bez šećera..
Nego eto, nije samo to...
Izašla sam danas na ispit.
Posle šestice na predmetu za teletabise, a da se razumemo, to je bila čista nepravda, došla sam da okušam sreću na drugom predmetu. Malo težem. Svi ga prenose po tri godine, al dobro, nisam ja svi. Meni ti teški predmeti idu, ja sam ambiciozna, volim izazove. Podvukla sam knjigu jednom i pročitala skriptu isto toliko puta, sa razumevanjem sve, naravno. Nisam mogla ranije da stignem, morala sam da učim da dobijem šesticu. Ali, sve je to meni dovoljno, pamtim ja kao slon kad me udari adrenalin dan pred ispit. Ciljam na devet. Ostala sam budna da učim čak do jedanaest uveče.
Naravno da je važno leći rano, treba da budem odmorna. Ovi svi sto ostaju budni do jutra, mozak im zablokira i samo viču aaammmmmmm, aaaaammmmmmmmmmmmmm. Ja ću to sve tečno, lepo.
I ništa, došla ja, fino sela, nas malo. Ulazi, mučenik, kaže, jednoj profesorki pozlilo, sačekaćete. Nego šta ćemo. I da hoćemo drugačije- ne može. Dodje profa posle više od četrdeset minuta. A u tih četrdeset minuta, nas malo u onoj maloj toploj slušaonici, meni se tačno prispava od one toplote. I tu se meni sve izbriše. Sve što sam naučila- sve ode. Realno, on je kriv. Al dobro, dodje on konačno.
-Ko će prvi, ne proziva mi se?
Ajoj, ne ti molim te, mislim se. Diže ruku Andrijana Alavinja. Kud ona, o svetski slome, o strašni sude. Najbolji student u generaciji. Kud ona? Sad će da postavi standard, niko šest neće moći da dobije.
Ajde Iris, poznati slogan četiri slova s- svaka sripta studenta spašava.
I čitaj skriptu, čitaj skriptu.
Položi ona, deset, naravno. Ovi posle nje, sve šest, sedam, osam. Bedno.
Sad ću ja da osvetlam obraz. Prozvao me čovek.
-Izvolite koleginice, izvucite pitanje.
Sad ću ja da gurnem ruku, malo da promešam, ta laka pitanja su uvek negde dole.
Baš me briga što me svi čudno gledaju, imam pravo da promešam.
-Hajde, koleginice, jeste li ga pronašli?
-Hehe, evo, jesam.
Šta je bre ovo? Kakva komunikativna disfunkcionalna paralelogramska mreža? Ovo ima u knjizi? Ajde, tu ću ja nešto malo, šta znam, nakašljuću se, nešto ću da promrmljam, biće osam.
E, ovo drugo mi je poznato. A ne, poznato mi je iz drugog predmeta. Kakve to veze ima sad? Malo da se nadovežem, biće tu sedmica.
-Molim Vas, kolegince, ne brkajte žabe i babe, kad već moram tako kolokvijalno da se izrazim. Nije vam ovo sociologija. Nemojte mi mešati dve nauke..- izrnda se on na koleginicu pored i obori je.
E pa neću ni ja. Sad je ljut i nervozan, oboriće me 100%.
Uzmem ja onaj koncept, ona pitanja i vratim mu na sto.
Ko pao? Ja pala?
To kad se vrati pitanje, to se ne računa.
Nisam ja pala, ja sam samo seen-ovala.



Lajkujte https://www.facebook.com/publikovanje/  kako biste videli svaku objavu. :)

Коментари

Популарни постови