1.

Znaš li onaj osećaj kada hodaš nekud, ne znaš kuda, ali duboko u sebi kao da imaš glas koji ti govori da te vodi na pravo mesto. To se uglavnom dešava na početku neke dobre priče. Meni se desilo na kraju.

Šta se zapravo desilo to malo ko zna i to se, valjda, saznaje tek na kraju. Šta bih mogla da kažem o sebi, osim da sam uplašena. Bojim se i to me sputava. Strah od bola, strah od smrti, strah od stranaca, sve se to slije u strah od straha. I baš zato, jer se plašiš straha, nikada ništa i ne pokušaš.

Proleće je. Nebo ima onu boju voćnih karamel bombona od jagode, ili višnje. Prijatno je. Već je noć dotrčala da padne, ali ja osećam neku toplinu u vazduhu. Idem uskom ulicom koja se izdvaja u samom centru grada. Spuštam se uzanim stepenicama do prolaza, a u prolazu još uzanijim. Ulazim u mračni podzemni tunel za pešake. Kuda sam krenula? Nisam nigurna. Uprkos tome ja osećam da me nešto vodi i da sam bezbedna. Prvi put u životu, čula sam sebe sasvim jasno.

-Moram da uradim to.
-Šta?
-Ne znam, samo znam da moram da uradim to. Imam tebe, da mi kažeš šta.
-Hajde da gledamo kako padaju zvezde do tri jutru.
-Plašim se.
-Čega.
-Plašim se mraka i hladnoće, plašim se stranca koji može da me povredi.
-I, šta ako te pojede mrak, ako se smrzneš i ako te stranac povredi?
-Biću tužna ili povređena. Osećaću bol..
-I šta nakon toga
-Šta?
-Proći će
-Hoćeš da kažeš da treba da živim bezobzirno, bez da pazim na sebe i svoju bezbednost?
-Hoću da živiš bez straha da će te boleti.


-Plašim se da živim bez straha.

Коментари

Популарни постови