Cicino pismo

Ponoć, a meni svanulo. Kako da ti kažem, postoje neke stvari koje ne mogu da prevalim preko usta pa moram da ti napišem. Koliko god se ono što smo imali drugima činilo sitno i nemarno, meni je bilo kao nebo, ogromno i neophodno. Šteta što je većinu vremena bilo oblačno i mračno, a ja se trudila da budem sunce koje, izgleda, nije dovoljno jako sjalo za to nebo. Ti mozda i ne shvataš metaforu. Čini se kao da me nikada nisi shvatao i da se nikada nisi trudio da me razumeš. Možda i zato nisam sjala kako sam mogla. A i kada bih odlazila, ti bi tek tada shvatao koliko ti moj sjaj znači, i koliko ti je neophodan bas kao tvoje prostranstvo meni. Uvek si me molio da se vratim, a ja pristajala kao da nemam kud, jer nigde drugde sem pod tvoje oblake nisam zelela. Ali shvatila sam, neke stvari moraju da se dese. Uvek ima ljudi za sve, na ovom svetu će svako naći para. Samo, nama kojima je stalo bude teško da priznamo da vama, kojima nije stalo niste ti, i da smo uprkos svemu što smo pružili ostali nedovoljni. Možda, da si me upoznao kako bi trebalo da jesi, možda bih i mogla sve da ti kažem. Ali zato sada pišem. Htela sam da ti kažem hvala. Uživala sam u svakom vedrom zračku, tami i kiši. Na kiši sam najviše uživala, i kišu sam i puštala svaki put kada mi je bilo teško. A ni to nisi primećivao. Koliko god te drugi oko mene gledali kao bezosećajnika, kao nezahvalnika ja sam zahvalna tebi, jer znam da si lekcija. Mnogo sam naučila, pre svega da ja zaslužujem mnogo više, od muštikle, zasigurno. Naučila sam da treba da odem kada se ne osećam voljeno i poželjno i kada sam poslednja na listi prioriteta. Hvala ti sto si me naučio šta ljubav nije. Ipak me je obogatilo. Sada kada je sve prošlo i ja više ne osećam ništa, želim da ti kažem da sam ti zahvalna. Došlo do toga da me je iznurta bolelo toliko da sam utrnula. Izvini što ti pišem u ovako kasne sate, možda nikada i ne dobiješ ovo, ali hvala ti, Mile.

Tvoja,
Cica

Коментари

Популарни постови