Da, to je ona


Da, to je ona.
I posle milijardu svetlosnih godina prepoznao bih je.
Onaj stari, poznati parfem pomesan sa mirisom kokosa i njenim zaraznim smehom.
Koliko je prošlo? Dve, pet godina?
Čini mi se čitav vek.
Prestao sam da brojim vreme onog trenutka kada je sat otkucao 03:51, a njen avion napustio pistu beogradskog aerodroma.
Obećala je da će pisati.
A ja sam obećao da verujem u to.
I znali smo oboje da se to neće desiti.
Kažu da je uspela.
Da užareni velegradski asfalt puca pod njenom štiklom.
Da je uspešna i poštovana,
Ostvarena žena.
Kažu da je srećna...
Prokleta da je, bila je srećna i ovde!
Proklet da sam i ja koji nisam imao hrabrosti da je zaustavim, i pustio je da ode.
U zagrljaj nekim drugim gradovima i ljudima.
Uvek je htela više od onoga što sam ja mogao da joj pružim.
Više je i zasluživala, ali nisam mogao to da joj kažem. Strepeo sam iz dana u dan da će jednom to i sama shvatiti. I znao sam.
Znao sam, da kada to shvati, povratka nema.
I kunem se da sam osećao, u isto vreme,
da me voli i prezire.
Prezire tu prokletu slabost koja nam je nemilosrdno lepila kože.
Prezire sebe, što ne ume da ode.
I desilo se.
Otišla je, da se više nikada ne vrati.
Bar ne meni.
A voleo sam je, možda i srećno, u nekim drugim vremenima. Lepšim za nas.
Daleko od svoje prošlosti, i kamenja koje su drugi bacali na mene.
Ili bi možda bacili...
Samo da sam smeo.
- Tata, ona teta je mnogo lepa.
'Jeste Ines, baš kao i ti.'


Tamara Stajić, Pisma sreći

https://www.facebook.com/pismasreci1107/?fref=ts

Коментари

Анониман каже…
Stvarno predivno!

Популарни постови