Odluke, odluke...

-Ženo, ništa me ne pitaj! Onaj njihov stan sav upao u zemlju. Svakog dana sve ukopaniji i ukopaniji. Gliste i bube izlaze iz zemlje i ulaze u stan. Zavese smrde na trulež i imaju boju pepela. On iz dana u dan pada u mojim očima kao muškarac. Nije se zaposlio ima godinu dana, po ceo dan je u kladionici ili igra igrice. Više ne mogu....
Priča meni Jelena, jedna od mojih omiljenih prijateljica. Jer ona jeste prijatelj u pravom smislu. Prava je majka u društvu, crveni krst. Uvek je bila sa nekim napaćenim likovima sa teškim životnim pričama, parcijalni hipohondra ali glas razuma kakvog nigde nema. I svi je mnogo volimo baš što je takva. Ona, ja, i još par nas odrasle smo zajedno i do dana današnjeg imamo manje-više redovne rituale viđanja. Jelena je u vezi sa par godina starijim likom i gotovo svako naše viđanje se svodi na sledeće:
-Ljudi, ja ne mogu više, hoću da ga ostavim, ali ga volim, ali je jadnik i nikakav muškarac, nije mužijak, nije alfa, a opet, on je takav materijal! Tako je savršen dečko. Hoće da opere, opegla, počisti, skuva, spremi, da mi pomogne, uvek je tu za mene, pokazuje mi emocije i ne stidi se toga, voli me kao niko. Šta bih još mogla jedna devojka da poželi? A DA! Materijalnu sigurnost, recimo. 
-Aman, ženo, šta si zapela, maerijalno pa metrijalno?
-Pa ja sam materijaista!
-Materijalista koji još nije ostavio siromaha.
-Ja ga volim!
-Hoćeš ti da se udaš za njega?
-Pa neću.
-Pa šta se onda brineš za njegovo  materijalno stanje? Ne izdržava te on.
-Ne, nego mi je gadno da uđem u onaj njegov stan i da mu gledam majku, oca, trojicu braće. Prljavo je, prašnjavo, staro, odrpano. Užasno je. Pritom, on meni non-stop priča kako me voli, kako hoće da me ženi, kako sam  ja žena njegovog života...
-Pa ti mu reci da si mlada i da nećeš još.
-Ma pričala sam ženo, sve mi se jezik istanjio. Više je postao kao flis papir, sva sam se istrošila.
-Ja iskreno mislim da ti predaleko ideš. Nećeš da se udaš za njega, ali hoćeš da bude savršen i da stvara brda para iako ti nemaš nikakvu korist od toga.
-Da, neću da se udam, ali hoću da sredi taj stan malo i da postane bollji čovek. Samo mi pada u očima iz dana u dan. Svaki posao je loš za njega, svugde je dao otkaz. Njegovi su svi invalidi rada. Sva braća studiraju, rade samo nekad on i tata. 
-Čoveče, baš mi nisi jasna... ovo je isto kao da kažeš: "E, neću da jedem pitu, al nemojte da je pravite sa mesom". Nađi neki drugi način. Viđajte se kod tebe...
-Aman, ženo, hoću ja nekad da izađem, a sve se jadna snebivam. Ne da mi da platim, a nema prebijene pare. I onda ja zbog njega sedim u kući danima i mesecima i evo već treća godina.
-Ma, ja mislim da je tebi dosadilo... ako si već osetila potrebu da ga ostaviš- ostavi ga.
-Bože Iris, nije to tako lako. Pa zajedno smo tri godine. On je jedan predivan muškarac. Tako je brižan i nežan i voli me, snažan je i može sve. Samo da se on pokrene. Sve on može.... kažem ti!

Коментари

Популарни постови