Ljubav preko slike

Ako ne stavite planetu kao emodži ispod slike sa dečkom, ja da vam kažem, vi se ne volite uopšte. Isto, ako nema slike, nema ljubavi. Najrađe bih sebi isprala varikinom oči kada vidim roman ispod slike.
-Ljubavi moja, život moj, beba, sunce, maca, kuca, slon, meda, krava moja- i ostatak zoološkog vrta u nastavku- prošla je godina i ja te volim najviše na planeti- moš misliti, i tu onda stavi ključ i katanac što valjda aludira na to da ga je zaključala u podrum i primorala da postavi sliku- nebo je malo za nas. Nema granice, volim te dukate moj, moj dijamantu, biseru, svarovski kristalu moj. Šta smo mi sve prošli zajedno i šta si ti dala niko neće dati- u to ne ulazim- volim te do neba i nazad.- zar nije rekao da nebo nije granica?
Svi se u zadnje vreme nešto vole. Volu se toliko da svako to mora da vidi. Sad ja ne znam, je l to onda znači da ja ne volim svog momka, najbolju drugaricu ili člana porodice sa kojima jedva imam slika.
-Ma ne verujem ja da se ti što toliko kače slike vole- misli Cica naglas.
-Pa pazi, ja ne bih da osuđujem- jes ja ne bih kao- možda se oni stvarno vole. Kako mi to možemo da znamo, al što nas bombarduju sve. Evo, volim i ja tebe mnogo, družimo se trinaest godina, pa ti nikada nisam posvetila zbirku emotivnih izliva na fejsu.
-Znaš šta kaže psihologija, svako ko preterano naglašava da nešto ima- to zapravo nema. Ako non-stop pričaš da si prebogata znači da si u nedostatku toga, želiš to, treba ti. Naravno, kada o tome pričaš i kada nisi pitana.
-Ima logike i po drugoj grani psihologije koja kaže da kada non-stop pričaš o nečemu što nemaš, vibriraš nemanje toga.
-Štagod to značilo.. U principu, htela sam da ti kažem da oni pisanjem tih izliva  pišu svoje želje.
S jedne strane, kad razlmislim, šta me briga, nek piše ko šta hoće, al s druge strane- dosadni su, brate, kao stenice. Svako malo kad uđem negde, vole se, gotovo se ližu na slici. I to nije kao samo sa tim momkom, nego sa svakim sledećim. Ja gledam, zaista volim ljude kojima sam okružila sebe. One koje ne volim, davno su otišli, ili sam ja otišla od njih. Logično je da sam sa ljudima koje volim. Volim majku i oca najviše moguće, i prijateljice sa kojima sam prošla za ovih dvadeset i kusur dvesta i kusur nevolja, i mog Srđana volim. Znam da ih volim jer me čine boljom osobom, al ja sve što imam da im kažem, kažem im privatno. Jeste, nekad se posvađamo na krv i nož. Uuuu kako umemo da se svađamo. Sa Cicom znam nedeljama da ne pričam, oteramo jedna drugu na najlepša mesta, izgrdimo se međusobno, kažemo svašta, pa je nazovem za nedelju dana da idemo na kafu uz još koju prljavu reč i sve bude na mestu. Sa Srđanom znam da peglam situaciju danima kad u naletu besa kažem svakakvu glupost. Sa mojima kad se posvađam znam da izlazim iz kuće u sedam ujutru, vraćam se u jedanaest, ne uzimam novac, i ne javljam se. I znam da nisam jedina. Toga ima svuda, al i to je valjda neka ljubav.
-Dobro Cico, al ima nas raznih. Neki se lako raspištolje, neki ne.
-Pa dobro, evo ti se lakše raspištoljiš od bilo koga pa ne plačeš po internetima.
-E odakle ti znaš?
-Pa valjda te ja znam najduže posle roditelja, plačeš i kada treba i kada ne treba, sva si mazna i frcaš od emocija, al eto nisi prosula mozak u svom najskorijem statusu.
-Hoćeš da kažeš da sam plačljivica?
-Dobro, Iris...
-Ne, ne u redu je Cico.
-Iris?
-Idi bre u.. bezosećajnice.

Коментари

Популарни постови