Da li je to to?

Čim prođe godina veze, ili eventualno malo više krenu da se motaju one strašne misli po glavi: koliko će ovo da traje, hoćemo li raskinuti, da li ću ikada ponovo iskusiti čari flerta i muvanja, da li je to TO? I, nekako, priznali mi sebi ili ne, svi to mislimo u jednom trenutku, svi se pitamo i pomalo strahujemo. Upoznala sam Srđanove roditelje, rodbinu, kumove, ljubimce, drugove, sve. Upoznala sam i njegove snove, strahove, nadanja, želje i planove za budućnost i, gle čuda, ja sam u njima. To nije ništa čudno, pa i on je u mojim planovima, nego, tako kad se zamislim, malo se i uplašim. On je bukvalno savršen po mojim standardima. Njemu smeta poprilično ništa. Otporan je na zvocanje, dranje, histerisanje tako da nikada ne uspevam da se posvađam sa njim. Laskav je i pomalo sladak na neki klinački način pa čovek ne može da bude ljut na njega. NIKADA nije ljubomoran, čak i kad se potrudim. Miran je i spor, što je meni tempiranoj atomskoj bombi s početka smetalo, ali mi sada zapravo prija. On i ja uvek stignemo u isto vreme na isto mesto, samo se ja usput nerviram, a on kulira. Taj čovek ima toooooooliko razumevanja i tooooliko živaca, kao da je od čelika. Osim što me ponekad ne sluša kada mu prepričavam kako sam imala težak dan, nemam nikakvu zamerku. Ali, povrh svega toga, on je savršen iz jednog mnogo fascinantnijeg razloga- ima iste strahove koje imam i ja, a tiču se vezivanja.
I tako, pre neki dan, zove njegova rodbina, koju ja još uvek obožavam jer su svi tako slatki prema meni, da pitaju njega jedno veliko pitanje. Eto, kažu, porodila se jedna snajka, pa će biti slavlja, pozivaju njega, roditelje i MENE, da idemo na događaj. On me jadan zove, kaže:
-Hej, zvali su me sad, porodila mi se snajka, pa su nas pozvali da idemo na slavlje sutra.
-Ha-ha, lepo..- govorim, a kroz glavu mi prolazi slika njegovih roditelja, njega i mene na jednoj fotografiji, njihovo prezime velikim slovima ispisano na pozadini iste, nosimo svečanu odeću, smejemo se, vidim psten, vidim stomak do zuba, vidim dete...NE, NE, NE... Udahni Iris.- Paaaaaaa, šta ti misliš o tome?
Stvar je sledeća, ja njega volim i iz tog razloga ne želim da ga povredim odbijanjem, ali, sa druge strane, ovo je jedan veliki iskorak u našoj vezi. I, sve to ne bi bio nikakav problem, da ja imam 25, a on 30, nego ja imam 21. a on 26. Znam, sad kao 3-4 godine prave problem. E pa, šta da radim, meni prave. Za te tri- četiri mogu da uradim svašta, a u listu ne ulazi udaja i rađanje dece.
U isto vreme on me pita:
-Šta ti misliš o tome.
Ja mislim da ga volim jer iste sekunde znam da i on ima isti strah iako je mator čovek za ženidbu, ali njega baš briga šta će ko reći. I isto mislim da ga obožavam jer smo isto razmišljali i formulisali pitanje baš tako da ne povredimo ono drugo u slučaju različitog odgovora. U tom trenutku u isto vreme izgovaraamo, a on sa druge strane slušalice šalje potvrdu da je to TO rečima:
-Je l i ti misliš da je malo prerano za to?

Коментари

Популарни постови