Iris, saberi se

Ne znam da l je do ovog prolećnog vremena ili do nagle promene sva četiri godišnja doba u nedelji dana, al ja em što sam umorna, em sam i unezverena. Tako se izgubim u trenutnku, niti znam gde sam niti šta sam, neko me nešto pita ja ni ne čujem, klimam glavom, lupetam gluposti kad sretnem ljude. Stvarno ne znam šta je. Idem juče s faksa i gledam dolazi momak na stanicu, znam da ga znam i da mu ime počinje na slovo m, al nemam pojma kako se tačno zove.
-Ej Miško!
-Milan.
Da li je uopšte bilo potrebe da ga oslovim imenom? Mogla sam samo da kažem hej. Zemljo, otvori se.
-Ti sa faksa?
-Pa, da, logično. Haha.
Pa da, realno, logično je. Idemo na isti faks, a on je na stanici koja je tu pored. Koji je moj problem, zašto ovo radim sebi. Osećam se kao da sam na drogama, a izgeda da i on misli isto. Iris, daj promeni temu, pričaj nešto društveno prihatljivo.
-Danas izbori?
-Sutra......?- bukvalno me gleda kao da sam osoba sa nekim lakšim poremećajem koju su roditelji bacili u okean postojanja. On me sažaljeva zato što nisam pri sebi.
 E pa Iris, pokaži mu da si pri sebi.
-Ti si se nešto bio angažovao prošle godine.
-Ne. Ne baš.....
WTF????
-A da, sećam se, one tamo.
-Ne... ja sam pre tri, al ti tada nisi bila na fakultetu.
Zašto već jednom ne ućutim. Jako je neprijatna situacija. Ok. Dolazi mu autobus.
-Ja idem.- kaže on.
-E super, ja neću...
Bukvalno će pozvati hitnu pomoć. Iris, saberi se.
Okej, dolazi i moj autobus.
-Dobar dan, kontrola, molim Vas pripremite Vaše karte?... Karta?
-Srednja škola.
-Godište?
-1997.

Коментари

Популарни постови