Kisela voda

-Ti baš ne umeš da se zabavljaš- kaže meni Cica pre izlaska sinoć.
-Kako si to zaključila?
-Nekako si uvek stegnuta. Sve vreme.
-Cico, ti to ne možeš da razumeš. Ja sam uvek prijatelj nekoj labilnoj osobi koja se napije toliko da ne zna za sebe, onda se ja uplašim kako će ta osoba sama sa sobom bez kontrole, pa obustavim svu zabavu da bih glumila Kosovku devojku- kažem i značajno je pogledam.
-Mislim, pazi, niko ne voli da vidi devojku oduzetu od života, to sigurno, al daj mu ga, bre, malo.
-Neću ni to malo da mu ga dam iz više razloga. Prvo, ukus alkohola mi je previše gadan. Pre bih pila sirće nego rakiju. Drugo, osećam se kao šef gradilišta kada devojke oko mene krenu da navrću pivo iz flaše. Treće meni je sasvim iracionalno da radim nešto što će da učini da se izgubim i da ne znam šta sam radila. Zašto bih?
-Pa to je zabava.
-To je bežanje od sebe.
-Prestroga si prema sebi i drugima.
-Moguće, ali se makar ne hvalim stvarima koje nisu za pohvalu- i tu je opet značajno pogledam.
Imamo u društvu jednu drugaricu za izlaske. Au, što ona voli da se hvali. Nekad imam utisak da pravi popis nakon svakog pića pa se ujutru na kafi vidimo, a ona raportira:
-Čoveče, sinoć sam prepilaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa. Popila sam 6 vodki, 7 tekila, 2 martinija, 3 koktela, dve rakije i čašu vina- kao da mi nismo bile tamo.
Mislim se, da si ti to sve popila ne bi bila ovde već pod zemljom ili u najboljem slučaju na ispiranju želudca od trovanja metanolom.
-Je l se sećaš ti ičega?- pita je Cica
-Jebote, ne, znači sve mi je kao crna rupa....
-Pa kako znaš onda koliko si popila?
-Ma rekla mi Bjanka, sve mi je prepričavala- a Cica je gleda u fazonu nisi ti ništa popila.
Iskreno i stvarno mi nije jasno zašto je biti pijan kul. Verovatno ne razumem zato što sam control freak, al sa druge strane, razumem različite ljudske potrebe, pa nek pije ko mu se pije. Ali zašto, zaboga, ljudi imaju potrebu da pričaju o tome koliko su popili. Ponekad, kada sedim sa takvom vrstom ljudi i zažmurim, samo da trepnem, vidim moju jednu cenjenu i ujedno napaćenu moždanu ćeliju koja zauvek umire dok mi kroz poslednji dah govori:
-Čim sediš sa njima nisi ni ti ništa bolja.
Ja se lepo dignem, kažem sebi, e nećeš ga, vala više slušati. Ko se napio, ko se smuvao, ko je kakva riba, ko je šta rekao, ko je koliko čaša popio, ko je kome lajkovao, šta je ko komentarisao. Što ja treba da se družim sa nekim samo zato jer ga znam ceo život? I što je najgore od svega, što ja da se pravim da je sve to ok? Ne treba i neću. Moj verni životni saputnik, Cicojka, kao da čuje moje unutrašnje monologe, gleda me u fazonu, molim te nemoj da uradiš ništa glupo.
-Mene ovo stvarno zaglupljuje.
A Cica spušta vilicu do poda.
Čim smo izašle kaže ona meni:
-Iris, ja ne mogu da verujem šta si ti izgovorila. Stara ti to nikada ne bi rekla.
-Ajmo negde da nazdravimo jednom jakom kisleom vodom, onom što rezi, skroz da nas pocepa.

Коментари

Популарни постови