To sam prosto ja

Ne bih da zvučim ogorčeno niti zlo kada kažem da stvarno ne znam kuda ovaj svet ide.  Danas baš sedim sa Cicom i komentarišem o prijateljstvu.
-Mislim stvarno ne mogu da verujem da ljudi to još uvek rade..- kaže Cica preneraženo- ja razumem da dođu iz provincije, i da im se osladi grad, al šta devojke sve sebi dopuštaju, to mi stvarno ne ide u glavu..
-Pa šta se desilo?
-Desilo se to da ne mogu da verujem da se devojke u svojim dvadesetim, koje bi trebalo da budu gotovo odrasle žene ponašaju kao sa lanca puštene klinke iz sedmog razreda u pubertetu njihovog života. Čoveče, umesto da otkrivaju nove vidike, da, kad su već došle u veliki grad izgustiraju pozorišta, koncertne dvorane, muzeje, pa i starogradske kafane, one se lepe za tri glavna šmekera na faksu i ponašaju se onako klasično paćenički.
-A kako je to klasično paćenički?
-Piju samo da bi bile kul, duvaju samo da bi bile kul, puše samo da bi bile kul, pričaju o muškim pričama samo da bi bile kul i povrh svega SMEJU SE NJIHOVIM TRULIM FORAMA samo da bi bile kul.
Znam ja šta je Cici, i saosećam se sa njom. Ja lično nemam nikakav problem sa ponašanjem bilo koga drugog, al jeste da me malo bude sram za ceo ženski rod kad vidim da devojke trče za muškarcima u bilo kom smislu. Nego, i ona i ja smo onako, kako to da kažem, društveno neprihvatljive. Ni iz kog drugog razloga, do toga što ne pušimo, ne pijemo, ne drogiramo se, niti se trpamo bilo kome. Kad god se desi da uđemo slučajno u neko novo društvo, prvi utisak koji ostavimo je- nadmene, nadobudne, umišljene, a za sve je kriva naša facijalna ekspresija jer i ona i ja izgledamo kao da mrzimo sve, što baš nije tačno.
-Al da znaš da mi je drago što je tako- kaže ona- nekako na taj način i selektujem ko je vredan moje pažnje, a ko ne. Ako se lik okrene samo zato što izgledam preozbiljno ili zatvoreno, široko mu polje, meni je još bolje nego da sam kao šiparica što se svima kikoće i smeška.
I to jeste. Kako godine odmiču ne mogu da ne primetim kako su sve popularnija ona blic prijateljstva. Znamo se tri meseca, već se obožavamo. Mislim, svi smo mi kroz to nekada prošli. Da li sa drugaricom u osnovnoj koja je sela sa nama, da li u srednjoj ili na faksu, to se prosto ljudima dešava kada imaju strah od novog, a taj strah prepoznaju u onoj drugoj strani. Na kraju se ispostavi da ta prijateljstva traju kratko. A ja nekako, kako odrastam, počelo je sve manje da me brine šta će ko da misli ili kaže, i da li ću imati sa kim da se družim. Nije mi baš jasno što, ali sam postala totalno indiferentna kada su drugi ljudi u pitanju. Misliš da sam dosadna? Kul, samo tako nastavi. Misliš da sam super? Svejedno, opet me nije briga. Naučila sam da zaista kažem ljudima u lice kada mislim da nema više poente za daljim druženjem, i to je nabolje od svega. Meni ne treba prijateljstvo kao potvrda toga koliko sam ja super osoba. Ja znam da sam super, šta god ti mislio. I, nije mi važno više šta će ko reći jer ja niti mogu niti želim iz ove kože. To sam prosto ja, takva kakva sam, i nema dalje. Ako ništa, ponosna sam na sebe i moju Cicu što baš nikada nismo bile te devojke. Nikad nismo bile ono što nismo, samo da bismo bile društveno prihvatljive. Najlepše je biti autsajder, jer si kul baš zato što si ono što jesi.

Коментари

Популарни постови