Mazaću je, paziću je i zvaću je Borka.

Videla sam je. Stvarno sam je videla. I znam da ne umišljam. Pre neki dan stojim uspravno, normalno, kao i uvek, a ona stoji iznad mene. Užasnula sam se kada sam je videla. Mislim se
-Otkud ti? Zar nije trebalo da dođeš za jedno deset, dvadeset godina? Ne?
Iskreno, ne znam ni sama šta sam očekivala, al NJU svakako nisam. Gledam je, gleda ona mene, mala je, moja prva bora.
Mislim se, nije li to strašno. Ceo život nešto novo. Prvi zubi, prve dlake, prve bolesti, prva menstruacija, prva ovulacija, prve bubuljice, prve nesigurnosti, prvi strahovi, prve bore.  A koliko toga ima još. Prva trudnoća, prvi brak, prve svađe, prvi posao, prvo dete, prva neprospavana noć, prvi korak, prvi zubi i tako u krug, u nedogled.
Al ova prva bora, dugačka čitava dva centimetra, tako me nešto gricka.
Kaže meni mama:
-Ma ne budali, tu ti je samo kad se namrštiš.
-Mama.............
-Ma, ne, ja je stvarno ne vidim, evo, čak ni kad se zagledam.
Znam da me laže, i nije u tome stvar, ljudima se širom sveta dešavaju strašnije stvari od moje jedne bore, nego, nekako je došla, kao letovanje- na bum. Ja se sećam moje mame, imala je trideset kada sam imala sedam. Ne pamtim da se ičim mazala, nije imala specijalne pene ili gelove za umivanje, kakav hijaluron, šta je to? Samo farba za kosu jednom mesečno, i to bespotrebno. Al nije izgledala zapušteno, niti prljavo, niti nesređeno, a niti je imala problema sa kožom lica ili tela. Ne sećam se ni da se šminkala. Mislim da je prvu kremu kupila kad je bila bliže četrdesetoj. I ne pamtim, a imam i slike, da mi se ne oduzme na dečije obožavanje majke, da je imala bore. Ne mislim da je to sad neka kosmička nepravda, njoj njene došle dvadeset godina nakon mojih, ne, nije to poenta, i tatini su svi ispeglani, prirodno, poenta je- otkud? Ja tek što sam se ispilila, faktički, juče mi je bio osamnaesti, a od juče do danas zapravo prođe nekoliko godina. Kakav ja to život živim, pa već imam boru? Čoveče, silu para potroših na umivalice, pilinge, kreme, maske, gelove, micelarne i termalne vode, serume, dobar prajmer, dobar puder, jer verujem u ono mamino da koža pamti, al ova moja, izgleda, ima amneziju. Do juče sam se smejala onim ženama na TV-u što uvek staloženo govore da vole svoje bore jer su one odraz njihovog života. Smejala sam se i mislila, pa naravno da ih voliš, jer osim peglanja drugog izbora nemaš i moraš da ih voliš jer, zaboga, nećeš svima javno priznati da ih mrziš, zar ne? Al nisam ih razumela. E, to ja zovem karmom. Kada malo bolje razmislim, neće ona biti ovako mala doveka. Ima da ide u dužinu, kao zmija, a vala me je i prepala kao da jeste. Ono što hoću da kažem je da je nekako  zaslužila da bude tu. Ova moja glava, kakva god bila, jeste mnogo videla u poslednjih dvadeset i mali kusur. I ovo lice se jeste naplakalo, ali jeste se i nasmejalo, i to mnogo puta, jeste se ljutilo, jeste se radovalo i iznenađivalo. Nekako, kad se setim svakog osećanja i svakog trenutka, kada ga prizovem, začudim se, kako ih nemam tri ili šest. Pa ova moja jedna mala je još i dobra. Čini mi se da je tu, kao neki obeleživač stranice, da me podseti šta je to do sada sve bilo. Da me podseti da se mnogo mrštim i ljutim, da se često pitam i iznenađujem, neretko i glupiram i smejem. Tu je da mi svakoga dana kaže ko sam ja. I, kada tako sagledam stvari, ja stvarno mogu da kažem da volim svoju boru. I nije kliše, stvarno, prve mi bore! Što je više gledam sve mi je draža i draža. Mazaću je, paziću je i zvaću je Borka.

Коментари

Популарни постови