Molim te, malo uspori

-Cico, je l razmišljaš ti nekada kako ćeš umreti?
-Bože sačuvaj! Šta ti je, Iris?
-Što mora nešto da mi bude?
-Što uopšte razmišljaš o tome?!
-Što ti ne razmišljaš? Pitaš li se ikada šta je svrha života?
-Pa valjda da budeš srećan?
Kosa je počela da mi opada. Još malo pa će izgledati kao tonzura kod monaha. Poslednjih nedelju dana slabo jedem, sanjam da me jure velike debele zmije, spava mi se tokom celog dana, a uveče ne uspevam da zaspim od razmišljanja. Kada god se opustim dobijem migrenu. Ne mogu da čitam sa razumevanjem duže od tri minuta. Imam strašne vrtoglavice pri ustajanju. Zaboravjam po šta sam otišla i šta sam juče radila. Osećam snažnu aritmiju nakon penjanja uz set od dvadeset stepenica.
Imam dvadeset i najsitniji kusur, sve gore pomenute pokazatelje stresa i misli o tome kako će me jednog dana, ne tako dalekog, dok budem pila kafu koju sam priuštila sebi kao jaka nezavisna biznis žena strefiti moždani ili srčani udar u sred srede.
Ne pušim, gotovo i ne pijem, ne drogiram se, idem kod lekara redovno, ne jedem meso, ne pijem gazirano, obožavam slatko, slabo treniram, jednom mesečno odem na jogu.
Ne znam što je danas, kada seks više nije, smrt postala tabu. Ja ne razmišljam o njoj iz bilo kog drugog razloga do toga što sam shvatila da je život zapravo jedan smešni krug. Ambiciozni umiru od svoje ambicije, a lenji od svoje lenjosti. Rode te, obrazuju, poželiš da budeš nešto veliko, trkaš se sa sobom, želiš da budeš bolji, u isto vreme pokušavaš da shvatiš šta je to sreća i da li možeš da je uhvatiš. U tom začaranom krugu u kojem trčiš sve brže i brže, stižeš da zaboraviš sebe, zaboraviš da odeš na redovni ginekološki pregled. Jedne godine, druge. Treće već postaješ snažna, nezavisna, cenjena, poznata. Četvrta godina može biti četvrti stadijum. Nisu ovo moje izmišljotine, poznajem ženu.
Naravno da nije sve tako crno. Onda sveta ne bi ni bilo. Nego se mislim, kada stres postaje normalna i kul stvar.
Što ne mogu večno da budem šesnaestogodišnja šiparica kojoj je najveći stres bio što nije odgovorio na poruku ceo dan i što me nije pozvao na dejt?!
Ustani, Iris. Pet je sati. Imaš vremena, opusti se. Idi na trčanje. Istuširaj se. Doručkuj. Zdravo, ne iz pekare, ne na brzaka. Zdrav doručak je toliko gubljenje vremena, treba pospremiti ovo.. Okej, sedi, piši projekat. Zovi investitore. Kakva seljačina muška... on će meni... Sedi spremaj ispit. Ne mogu da verujem šta se on usudio meni da kaže. Pokazaću ja njemu. Jao, trebalo je da pozovem nanu! Nano, šta se žališ, zdravija si od mene. Kako me nervira. Žurim, hoće li prestati da priča. Trebalo bi da pozovem  momka. Problem? Kakav? Da, naravno da mogu da dođem večeras. Trebalo bi da ručam. Gubljenje vremena.  Valjalo bi da zovnem saradnicu. Kako to misliš nisi napisala? To nije bio dogovor. Aha. Okej. Šta je ovo? Moram da postavim obaveštenje na sajt. Ne mogu. Želim samo da legnem da odmorim. Gubiš vreme, Iris. Nemam vremena......... mora da ima nešto što treba urgentno da se uradi.
To je tek pola mog dana.
Budi uspešna studentkinja. Budi odlična devojka, ćerka, prijateljica. Ulaži u svoje odnose. Budi najbolja u poslu koji radiš. Izgledaj najbolje moguće. Očekuješ to od sebe.

-Iris, samo inteligentni ljudi toliko razmišljaju i brinu- kaže Cica.

I ima dosta istine u tome. Kada shvatiš da možeš postići sve što želiš i sve ćemu stremiš samo uz veliki rad i trud, a da u međuvremenu treba da osećaš sreću na trnovitom putu uspeha i da usput ispoštuješ sve i svakoga, naaravno da će biti stresa. Možda ne zauvek, ali zasigurno sada kada sam mlada i želim sve i odmah.

-E pa, da bi uspela da doživiš taj uspeh, molim te malo uspori. Neće nigde obilje pobeći. Neće ni momak, ni prijatelji, ni škola. Ništa, veruj mi, ništa neće pobeći dok si ti tu, sama sa sobom.

Коментари

Популарни постови