A rutina?

-Baš je sparina- komentarišem slomljena na krevetu dok duvam u prazno i poslednje atome snage  koristim da se hladim lepezom.
-Jeste- kaže Srđan koji je u identičnom položaju, samo na fotelji.
Ovako kada dođu vrućine, od kako mi svane dok mi ne smrkne nisam sposobna ni za šta. Kad ustanem, moram malo da prilegnem da se odmorim. Zevam po ceo dan, samo bih spavala, ne mogu da dignem teže od kašike, ni uspravno nemam snage da stojim. Al zato čim padne mrak i čim dođe malo hladniji vazduh, ja iskačem iz svoje čaure polumrtve osobe i spremna sam za akciju.
-Srksssssssssssss, maco, mogli bismo u život?
-Iris, mrtav sam umoran, plus još radim sutra.
Iskrena da budem, ni meni nije do (noćnog) života, al sve se trudim da zanemarim neke svoje misli, pa ga testiram samo da vidim da li su ipak u pravu.
Meni je baš teško da poverujem da u vezi jednog trenutka dođe do rutine. Šta je, bre, rutina uopšte? Nutricionisti kažu da je zdrava, ja je baš zbog toga izbegavam. A sad stvarno, meni se čini, a znam da se čini i njemu da smo ušli u onu mračnu zonu partnerskog odnosa gde se poznajemo toliko da je svađa zaborav i da nam je tako mirno i lepo da nam je zapravo dosadno. Ništa nas više ne uzbuđuje kao pre, osim, njega slobodan dan, a mene novi sunđer u kuhinji.
I, sada kad ovo sve tako sročim zvuči kao da nam veza propada ili kao da se ne volimo više, što baš, naprotiv, nije slučaj. Još smo mi ortaci pre svega i postavljamo nogu jedno drugom u svakoj prilici, još uvek dajemo sve od sebe da izblamiramo drugu stranu na porodičnim okupljanjima, i dalje se smejemo do stomačne upale mišića i gledamo jedno drugo kao da smo zajedno mesec dana, i dalje ja njega volim baš ludački. Ništa se sa te strane nije promenilo. Nego, eto, samo nekako imam utisak da je nestalo žara. Nema više onog istog uzbuđenja kada treba da izađemo, nema više  ni izlazaka. Nema toliko romantičnih večera, kratkoročnih zabava. Imam utisak kao da nas je život onako slepo zaljubljene ošamario i bio u fazonu "ostajete u kući dok ne shvatite gde ste pogrešili", a ja znam da nismo nigde. Svesna sam ja da vreme prolazi, da smo se već navikli jedno na drugo, gledamo se svaki dan , pobogu, ali ja TAKO mrzim rutinu. I to ne govorim zbog veze, mene generalno ne drži mesto, meni niti jedan dan nije identičan onom jučerašnjem, uvek se trudim da izmislim sebi posao, da radim nešto novo. Sada mi se čini da je prestiž izaći zajedno jer ili ne stižemo, a kada stižemo nemamo snage. On radi po ceo dan, ja učim, spremam ispite, većinu vremena provodimo u fetus položaju spavajući. Kada se probudmo, zna se, neko mora po klopu. To je najdalji izlazak koji praktikujemo.
Ja sam njemu to sve sručila, al mirno i staloženo, bez panike. On me gleda onim njegovim velikim očima i kao da šapuće kaže:
-Znam i ja mislim isto. Šta ćemo da radimo?
Ja se mislim koliko ga volim. Realno je nezrelo ostaviti posao i studije samo eto da bismo putovali po svetu, izlazili svaku noć, probavali nove stvari. A i ne bismo imali od čega da živimo, bukvalno. Na njegovo pitanje nemam odgovor, jer je to ono što je sada. Ko kaže da će rutina postojati za dve nedelje? Uvek ja smislim nešto, a i život uvek ima plan. A sve i da bude tu, ipak je najvažnije ono što je iznutra.
-Volim te- kažem mu dok me on gleda još uvek onako polu zabrinuto.
-A rutina?
-Ma- govorim i odmahujem rukom.
Neka je, uživaćemo u njoj.

Коментари

Популарни постови