Makar crkla sutra. Stvarno neću!

Ponekad lekcije dolaze do nas i onda kada ih ne tražimo. Nekad, isto, shvatimo ko smo mi sami tek kada upoznamo nekog drugog.
Sedim danas u čekaonici kod lekara. Sama. Nailazi mala zdepasta ženica sa jedno sto trideset kilograma. Nosi biciklističke helanke i plavu majicu sa nekim neobičnim kružnim printom. Slabo našminkana. Non stop trlja oko kao da briše suze. Trese se.
-Je l došla doktorka Žunić?
-Nije još.
-Jaooo... da li će doći. Ja sam čak iz Vinče došla. Ćerka me je dovezla. Otišla je sada da potraži prodavnicu, bože dragi samo da se ne igubi.
-Ne brinite, ona će doći. Mora da Vam se doktorka baš dopada, čim iz Vinče dolazite?- pitam više iz kurtoazije, nije da me interesuje previše.
-Ja sam imala polip- nastavlja mala ženica- i imala sam jednu doktorku Ružić na Banjici, ona me je lečila godinama, sve tri trudnoće, al eto otišla na operaciju kičme, pa je morala u penziju. Tada mi je devojka mog sina ispričala za Žunićku.
-Da- klimam glavom i ne govorim ništa više.
-Ja sam sada u menopauzi pa sam dobila anksioznost- govori ona usputno, kao da je anksioznost kijavica- al ja imam tu traumu od ginekologa još odavno. Mene su na porođaju izmrcvarili. Oni mrze debele žene. Kad su me videli drali su se na mene, obrijali me tupim žiletom. Oni su moje prvo dete upropastili.
-Da- nastavljam da klimam glavom. Iskreno me ne interesuje da slušam to. Ja čim čujem da neka bolest postoji, odmah guglam simptome da vidim da nisam ja slučajno zaražena.  Ne želim da čujem o svojoj novoj potencijalnoj bolesti.
-Gde li mi je ćerka. Nešto mi suzi oko, mora da imam konjuktivitis. Eto, posle su mi našli zadebljanje pa je trebalo to da mi operišu, dok sam našla sve papire.. meni je to nekako nestalo. Al što ja imam internistu. Doktorka Martinović. Ona je lečila policajce, sada radi privatno u Braće Jerković. I fizioterapeuta Jankovića. Eto njih troje su mi sve i sva. Bez njih ne bih ništa u životu mogla. Na nekoj sam dijeti, moram da odem da ispraznim bešiku.
U narednih pola sata sam saznala od kojih je sve bolesti bolovala, da se plaši sepse koju može da dobije kod privatnih ginekologa, da je išla kod holističkog ginekologa koji se izdrao na nju, da su joj na intervenciji bila deca iz medicinske škole, da sebe vidi kao sitnu ženu, da su joj kumovi sa malom bebom izgoreli u požaru, da se sve najgore stvari ovog sveta dešavaju njoj i da je ona magnet za budale.  Takođe sam saznala da voli da nosi ortopedske patike, da ima zlatne Starke, da je moderna i da je ove sandale što nosi kupila preko fejsa. Saznala sam da se orijentiše prema životnim događajima- isključivo lošim.
-Prve te patike sam kupila pre tri godine kada je moj muž doživeo srčani udar.
Isto sam saznala da joj deca govore da misli pozitivno, ali ona ne može, kako kaže.
Dok sam sedela sa tom malom, napaćenom ženom, osetila sam strašnu empatiju. Ni zbog čega drugog do toga što sam videla sebe u njoj kroz nekoliko decenija. Nisam želela da je slušam jer sam odbijala da priznam da i ja non stop visim po lekarima, da i ja verujem u kosmičku nepravdu moga i zdravlja ljud oko mene, da i ja opterećujem druge ljude kada mislim da od nečega bolujem. Jedina razlika između mene i nje je to što ja shvatam gde sam i što sam svesna (ne)ozbiljnosti situacije.
Gledala sam je kako se trese i svakog trenutka proživljava svoja traumatična životna iskustva iz prošlosti. Pretpostavila sam da na ovaj predivan dan gleda kao dan pun sparine. Videla sam da nije ovde i sada. Ona je još tamo. Onde gde je imala bolesti, nesreću i patnju. Na njih se danas ne obazire kao na lekcije nego kao na propast.
A ja sam danas obećala da je poruka primljena i da neću biti mala zdepasta ženica. Makar crkla sutra. Stvarno neću!

Коментари

Популарни постови