Mundijal

Devet teških, gorkih, usamljenih, napaćenih dana. Devet dana, već, kao da živim sama. Devet dana odgovaranja na poruke nakon sedam sati. Devet dana ignorisanja, praznine, tuge i dosade. Mislim, dobro, možda malo preterujem, al majku mu, pa preteruje i on. Počelo to prokleto Svetsko prvenstvo u fudbalu, i ne planira skoro da se završi. Sedim ja sa Srđanom neki dan, pokušavam da vodim razgovor.
-Ljubavi, kada će da se završi to?
...
-Srđane?
...
-Srđane?! Stvarno nema smisla. Pa nisam ja ovde došla da budem sama, idem onda svojoj kući...
-Izvini, ljubavi, šta si rekla?
-Šta sam rekla? Ti me stvarno pitaš šta sam rekla?!
-Aha- govori netremice gledajući u TV.
Nije me pogledao. Devet prokletih dana on blene u ono sokoćalo, pije pivo, jede kikiriki, čips, ma nije ustao iz one fotelje. Kad uđem u stan oseća se na neku čudnu mešavinu kikirikija, alkohola, truleži i bolesti. Jeste, bolesti. Bolesno je da čovek zapostavi devojku zbog tu neke lopte i figurica koje trče za njom. Šta je tu uopšte toliko zanimljivo?
Otkako je počeo Mundijal nismo se nijednom posvađali jer on prosto nije pri sebi i nije uključen u okolni svet. To nije normalno. Najduža konverzacija u koju je sposoban da se uključi je:
-Iris?
-Ljubavi, živ si!
-Naravno da sam živ. Znaš koliko ja tebe volim.
-Pa i ne znam baš nis...
-Ajde, molim te, dodaj mi pivo iz frižidera. Da ne ustajem sad, moram da vidm taj trenutak kada im ga zbičimo, i kada ću faking MAXBETU uzeti sto hiljada jer će mi proći tiket. Molim te?
On to sve priča, al ne gleda u mene. Da ne hodam po stanu, i da se tiho iskradem, mislim da nikada ne bi primetio da me nema. Osećam se više kao inventar nego kao čovek.
Pet sati dnevno. I tad može da trpi i suzbija fiziološke potrebe. A kad smo onda, dok su još bila srećna vremena pre Mundijala, išli do Novog Sada, mučeni vozač autobusa je morao da stane dva puta jer se Srđan prejeo lubenice.
Sve sam probala. Tri dana nisam dolazila u stan. Mislila sam da je umro od gladi. Po pet sati ne odgovara na poruku. Pokušala sam da budem zavodljiva, senzualna, zamolio me je da se sklonim jer, ako ne bude iz keca u iks ima da bude propast ili tako nešto. Pokušala sam da ga ignorišem, nije ni primetio. Pokušala sam da ga napravim ljubomornim, zamolio me je da stišam notifikacije.
-Mesec dana.
-MESEC DANA OVO TRAJE?!
-Da- odgovara srećno i zadovoljno.
-Slušaj, Srđane, ako se ovako nastavi, ja stvarno neću moći.
-Šta nećeš moći? Luda ženska glavo, pa Mundijal je- govori kao da je rođenje njegovog prvog sina- sve se sme sada. Na ovo sam čekao četiri godine. Četiri godine, ej! Imam pravo da uživam u tome. A i znaš sama da mi je vezano za posao.
Tačno vezano mu je za posao, ima istine u tome. Ipak, neki dan sam izašla da ga prošetam, jer je već počeo da dobija boju leša, idemo ulicom, a on kao prosjak kad prolazimo pored kafića stane i gleda u TV. Pa majku mu poljubim, kao da će jedna propuštena utakmica promeniti nešto. Shvatila sam ja da im je to sad fora u onom njegovom društvu koje frca od testosterona. Oni se svi skupe, njih petorica, kod njega u stanu, svi smrde, piju pivo i grickaju čips, kad svratim, retko kad je sam, a retko kad i da primete da sam došla. Nego, povrh svega sam otkrila i onu njegovu divlju stranu, nasilničku, da tako kažem. Nisam ga kao sad nikad takvog videla, niti sam znala koji mu je raspon glasnih žica, jer kad zaurla to zvuči kao krik ranjenog orla. Onda skače, baca knjige na TV, udara se po glavi, šutira nogom u prazno, psuje, nervira se.. to je strašno. Al što sve zna. E to je već stvar. Ume da zaboravi u koliko smo se sati poljubili tog dana kada smo se smuvali i da nazove aerodorom da se raspita za let, al zato ne zaboravlja u kom je minutu čovečuljak A dao gol, i ko igra za sedamnaest dana u koliko sati.
-Ljubavi, slušaj, moram da ti kažem nešto- govorim i sedam mu u krilo.
-Iris, može posle?
-Ajde makar me zagrli, čoveče...
-Iris, bih stvarno, al nešto me jako boli glava.

Коментари

Популарни постови