Varao si?

Srđan i ja smo tokom ove večnosti, koliko smo zajedno, nabili što bi oni preko bare rekli "love weight". To je ono kad se tek upoznamo, ja se pravim da ne držim dijetu i usisavam sve vrste hrane, samo da on ne bi mislio da sam ludača koja izbegava gluten, a on se pravi da ne mora da otkopčava dugme na pantalonama svaki put kada udahne jer ne može da izdrži tempo devojke koja se pravi da je kul. Valjda sam bila jasna? E, to je to. Kako smo se upoznali jeli smo šta smo hteli, to su bile perverzije od začina na hiljadu načina. Jeli smo toliko i lagali jedno drugo da možemo da glumimo Kirbija bez posledica. E pa, mene je stiglo dvadeset kilograma, njega hronični gastritis.
Dolazi on sa ultrazvuka neki dan, kaže, kao da su mu pobili celu familiju:
-Nije mi ništa.
-Diiivno ljubavi! Al čekaj, zašto onda imaš nadimanja?
-Moram da menjam ishranu- govori na ivici suza- imam hronični gastritis.
Guglam ja, da vidm da nije slučajno nešto od čega se umire. Nije. Piše lepo, kao što mi je rekao, mora da se menja ishrana.
-Iris, kako oni misle, posle dvadeset pet godina, ja da menjam ishranu?
-Daj bre, ne ponašaj se kao zatucani deda, nemaš sto godina pa da ne možeš sada da se menjaš.
-Ali ja volim meso!
-Ljubavi, meso nije zdravo za tebe- govorim i likujem u sebi. Već vidim hešteg vegan relationship goals na društvenim mrežama. On i ja jedemo oatmeal sa bananom posle dobre joge kod kuće.
-NIKADA! Da li si me čula? Nikada neću odustati od mesa!
-Slušaj, da li ti znaš šta tebi sve može da se desi ako nastaviš tako da živiš?
-Mogu da umrem, al umreću svakako.
-Aha. Ti nećeš dočekati našu decu da vidiš? Ti možda ni naše venčanje nećeš dočekati. A i ako ga dočekaš, nećemo moći decu da imamo. Da li ti znaš da hronični gastritis izaziva sterilitet?
Morala sam da idem na emotivnu ucenu i laž. Znam, nije lepo, ali to su samo sitne bezazlene laži u cilju boljitka naše veze, ali pre svega njegovog zdravlja. Sreća pa mi sve veruje na reč.
-Ufffff.
-Možeš da jedeš kuvanu piletinu i junetinu.
-Iris...
-Bebe..
-Ali..
-Ja ću biti uz tebe. Kuvaću ti piletinu svaki put kad sam u stanu. Može?
-Može.
Srđan i ja većinu vremena živimo zajedno. Ali ne baš svaki dan. Uglavnom se kombinujemo, mada sam češće kod njega nego u svojoj kući.
I tako, sve sam ja njemu napisala. Kad šta jede, koliko, gde, na koji način, sve sve. Celu noć sam, kao vampir, kucala nedeljni plan za njega.
I redovno evo, već nekoliko dana ga ispitujem, šta je jeo, kad je jeo, koliko je pojeo. On sve lepo raportira, kaže, mnogo se bolje oseća, zahvaljuje mi. Ja cvetam.
Odlučim danas da dođem u stan, al da mu se ne najavim. Malo iznenađenjce. Ulazim, raspremam se, reko čekaj samo da pogledam kantu.
Znam, nije normalno da glumim smećarku i da preturam po kanti mog dečka, al meni nekako neki crvići proradili. Nisam ja nešto muljala po kanti, kada sam je otvorila, videla sam omot iz mesare. Kažem ja sebi, nisu kobasice garant, sigurno je kupio belo meso, srce moje.
Zovem ga.
-Ljubavi gde si?
-Ej, evo me na ulazu u zgradu.
-Mmmmm sjajno. Šta to jedeš?
-Prelepu, divnu, zelenu jabuku!
-Bravo ljubavi. Hajde čujemo se.
Čujem ga ja kako otključava vrata.
Zelena jabuka, a?
Laže me garant. Ne pišaju se zubi onako od zelene jabuke. Valjda ja to prva znam.
Stojim ispred vrata. On ih otvara.
-Varao si?
Zinula sam preneraženo. On stoji sa punjenom pljeskavicom iz koje mu se cede svi prilozi koje je mogao da natrpa.
-Iris, ljubavi, nije onako kako izgleda...

Коментари

Популарни постови