Umetnuta?

Prošla su čitava dva meseca kako sam sebe distancirala od svih mogućih društvenih mreža. To je stvar koja je bila potrebna da shvatim da sam lažljivica, zavisnica i jedna sasvim obična osoba.
Kada živmo u godinama istih crta lica, instagram profila i već hiljadu puta izlizanih citata svi volimo da verujemo da mi ne radimo isto što i drugi. Mislim, zar to ljudi nisu voleli da misle i pre? Ne znam. Možda. A možda nisu imali potrebe.
No, kad smo kod potrebe, potreba za posebnošću leži u svakom čoveku. Ja verujem i da je legitimna. Svaki čovek je poseban i ima ono nešto svoje, pitanje je, zašto bira da zanemari posebnost i ubrizga mast iz svog podleđka u svoje jagodice?
Imala sam čitava dva meseca da shvatim da sam poslednje dve godine bila nezadovoljna i da sam se dve večnosti pitala u čemu je problem, da bih za dva dana shvatila da nema problema. Samo sam pokušavala da se uklopim i da budem kao i svi drugi. Ali, ne bi zabava bila zabava da nisam shvatila da sam usput lagala. Ne samo sebe, već i druge. Nije kao da se opravdavam, moždaje čak i gore, ali lagala sam isključivo u kriznim situacijama. Onda kada sam želela da budem primljena, prihvaćena i cenjena.
Šta je to u čoveku što čini da on duboko u sebi ne veruje da je dovoljno vredan baš takav kakav je?
Usput sam shvatila da je, kao i društvene mreže, laž kao droga. Postaješ zavistan. I, čak i kada želiš da izađeš iz narkoze, laž ti ne dozvoljava jer više nećeš biti isti u očima kupaca svojih malih sitnih neiskrenosti.
Moje laži su uvek bile bezazlene, ipak, mrzela sam ih dok sam ih izgovarala. Koliko god me morilo što sam nekome rekla da sam bluzu dobila na poklon, a nisam, drago mi je što nikad nisam lagala veliko. Nikad nisam lagala o osećanjima i svojim delima, ali me je izjedalo pitanje, koliko laži je opravdano?
Nakon dva i po meseca osećam se kao Buda.
 Kao i svakog četvrtka doručkujem sa Jelkom i Bjankom, ali ne kao Buda, već kao strvina.
-Šta nije u redu sa vašim muškarcima?
-Molim?
-Koje su njihove mane?
-Nama je super- kaže Bjanka.
-Mislim, prvo, otkud to sada i što nekome ne može da bude lepo?- pita Jelka ratoborno u svom stilu.
-Ovih dana sam se strašno mislila o lažima. Ja vas volim, ali sam vas siguno slagala. Nekada da bih izbegla kritiku, nekada da samo uveličam stvar. To sad nije ni tema. Razmišljala sam kako svakodnevno lažemo o svojim vezama i ljubavnim odnosima, i pitala sam se zašto? Zašto, Bjanka, kada te pitam kako ti je u vezi kažeš da ti je savršeno, a zapravo se svađate na svaka dva dana?
Laži su počele da me frustriraju sada kada sam popila čašu bistrog napitka sa izvora mudrosti. Zašto radimo to jedni drugima? Lažemo da nam je lepo i da je život savršen. Svaki dan smo srećni na slikama, snimamo se gde smo i šta radimo samo da bi drugima pokazali kako nam je život buket plavih ruža. Hej, osobo sa druge strane, ja se zabavljam, a šta ti radiš? Ležiš u krevetu i gledaš ovo? Luzeru!
Kuda smo pošli? Super posebni a obični ljudi nabijaju komplekse super običnim a posebnim ljudima. Čine da se ovi drugi zapitaju: da li sam ja srećna? Da li je sa mojim životom sve u redu?
Život nisu samo izlasci, vrištanje u kameru, slike luksuznih apartmana i preukusna klopa. Život nekad ume da ti posluži kofu s pomijama. I TO JE SASVIM OKEJ. Naravno da će se parovi svađati, okej je i na dva dana ako im tako odgovara. Naravno da je u redu što odsedam u apartmanu bez poziva za buđenje i doručka u krevetu i što nekada danima ležim u krpa bespomoćna i tužna.
Pa to je život. I ne znam ko je, zaboga, rekao da to nije okej.
-Iris, ne znam o čemu pričaš- odgovara Bjanka šokirano.
-Ja pokrećem svađu kada mi je dosadno, a Srđan ne pere suđe dok se ne uhvati buđ.
Eto, rekla sam. I strašno me je sramota. Ali mi je i smešno. I naravno da ne mislim da sad svi treba da budu surovo iskreni prema svakome i da govore svoje istine, da ne kažem tajne. Ne, mislim na prijatelje, ljude sa kojima bih podelila čokoladu.
-Ovaj moj nosi dva dana iste čarape i jedan zub mu truli, a odbija da ode kod zubara- kaže Jelka.
Obe gledamo u Bjanku.
-Šta? Već sam vam rekla da je moja veza savršena!
-O, zaista? Tvoj dečko je baš, baš, baš savršen?
-Ne budi neiskrena- kaže ponovo rođena Jelka.
-Ovaj moj gleda drugim devojkama u...obline- priznaje Bjanka.
Iako smo ga malo osuđivale (a toga se i plašila), na kraju dana niko nije savršen i to je ono što nas savršenima čini.
To je ono nešto naše po čemu smo posebni.
A, na kraju svakog kraja, to je ono što je čoveku potrebno da poveruje da je dobar baš takav kakav je.

Коментари

Анониман каже…
Krajnje je vreme da Srđan kupi mašinu za pranje sudova.

Популарни постови