Jao...osiguranje!

-Pasoš?
-Poneo.
-Lična karta?
-Ne treba mi, al poneo.
-Nemoj ti meni... jao jesi poneo jastuke za autobus?
-Jaooo, jastuke sam zaboravio.
Dobro pa nisi glavu zaboravio, mislim se i gledam ga popreko. Kad malo bolje razmislim, dobro pa smo uopšte uspeli da odemo na more. Svesna sam ja da se suprotnosti privlače, al mi ne znam kako smo se privukli. Ja, brate, imam isplaniran dan od brisanja krmelja do poze u kojoj ću se uspavati. Srđan, sa druge strane, od kad mu svane, dok mu ne smrkne ne zna šta će.
-Budi spontana- ume često da mi kaže.
-Budi ti malo sređeniji- češće ja govorim njemu.
Elem, naša planiranja za putovanja uglavnom prolaze kroz nekoliko faza.
Godinu dana pre putovanja planiramo kako bismo mogli da otputujemo. Tražimo aranžmane i komentarišemo kako je prekratko, predugačko, preskupo, sumnjivo jer je prejeftino, uglavnom razloge da ne otputujemo. Kad se približi mesec putovanja, ja po difoltu krenem da zvocam, jer moram da imam raspored za taj mesec i ne može on meni da tek tako ubacuje putovanje dve nedelje ranije, ja to moram da znam minimum mesec unapred. Onda ga u većini slučajeva otkažemo.
-Iris, ti si luda, nemoj, bre, da se nerviraš toliko oko jednog putovanja- kaže meni Cica .
-Kako da se ne nerviram kad sve moram sama. On bi sve ostavio za polsednji dan. To je, bre, čovek koji je zakasnio na sopstveno rođenje. Ja sam makar poranila jedanaest dana.
-Možda je u tome tvoj problem. Malo se opusti. Probaj da ga pustiš da on organizuje sve. I datum i vreme i mesto.
Od te same pomisli me uhvatila jeza.
- ON? Da organizuje putovanje? On ne ume da organizuje sopstveni dan.
-Daj mu šansu- ubeđuje me Cica- šta je najgore što može da se desi?
-Da me smesti u špajz od smeštaja, da delim kupatilo, da budemo dve svetlosne godine od plaže.....?
Međutim, dok sam se vraćala u stan, razmišljala sam. Ako ću zaista provesti život sa njim, neću moći da se ovako nerviram oko svega. Moram da mu dam šansu, a i vala da se naučim da se oslonim na njega, ne uvek samo na sebe. Ipak je to partnerstvo, i koliko god ja bila nezavisna i jaka žena, u zajedničkim stvarima treba da radimo zajedničkim snagama.
-Slušaj, Srks, rešila sam da te pustim da ti organizuješ putovanje.
-Super, srediću sve, ne brini- promrmljao je i nastavio da gleda utakmicu.
Ugovorili smo datum i mesto, idemo u Herceg Novi.
Suzdržavala sam se svim silama da ga ništa ne pitam, ali dvadeset dana pred more sam prosto morala. Samo se izlilo iz mene.
-Jesi kupio karte?
-Jesi li rezervisao smeštaj?
-Jesi li video za osiguranje?
-Kad imamo autobus?
-A je l se stvarno bojiš aviona?
Nedelju dana kasnije, DVE NEDELJE PRED MORE, on je i dalje govorio onim svojim mrinim iritirajućim opuštenim glasom:
-Iris, opusti se, sve će biti sređeno.
Tad smo nekad zajedno otišli na autobusku stanicu da kupimo karte, i to jer nam je bilo u prolazu, da bi nam žena rekla da smo pravi srećnici jer je ostalo još samo dva mesta za taj datum.
U tom trenutku sam vizualizirala da ga polivam benzinom.
-Šta da nismo danas došli?!
-Iris, opusti se, vidiš da je sve sređeno.
Sve osim smeštaja, jer ni dve nedelje pred more još ne znamo gde ćemo se smestiti.
-Možemo na bum- kaže on meni.
-Na bum mogu samo da te ostavim, batice. Što je mnogo, mnogo je.
Cupkam, grizem nokte, nerviram se- al ćutim. Razmišljam kako ću da ga natovarim kad nam letovanje propadne zbog njegove neorganizovanosti.
Nedelju dana pred more smo našli smeštaj.
PET MINUTA OD PLAŽE I ŠKVERA PROSTRANE SOBE. 35EVRA. RADE.
Moglo je i bolje, al šta sad. Makar imamo smeštaj.
-A osiguranje?
-Idemo sutra.
-Kako to misliš idemo sutra kad sutra uveče putujemo.
-Da, sutra uveče putujemo, ali imamo ceo dan da izvadimo osiguranje. I, što uopšte toliko insistiraš na njemu? Nije nam potrebno..
-NIJE NAM POTREBNO OSIGURANJE? Ne, ovo je stvarno prevršilo svaku meru....- krećem da ključam kao lava.
-C... ma Iris, samo sam se šalio (nije), naravno da ćemo uzeti osiguranje. Sva si nervozna, opusti se malo.
Bez obzira što se nisam stresirala oko organizovanja, stresirala sam se oko neodovornog Srđana koji organizuje putovanje.
Kad smo pošli shvatili smo da smo zaboravili jastuke za autobus, viljuške i štrudle njegove mame.
Putovali smo jednu i po večnost da bi nas Rade smeštaj pozvao kad smo stigli do Budve i rekao nam da izađemo u Meljinama.
E tu sam već dobila nervni slom. U faking Meljinama ljudi puštaju kokoške i ovce iz svojih dvorišta na plažu. Neću da letujem u Meljinama jer sam iskompleksirana Beograđanka koja hoće da prostre peškir kod Škvera. I tačka.
Mislim, svaku šalu na stranu pisalo je HECEG NOVI SMEŠTAJ. Kakve Meljine sad.
Realnost je bila sledeća. Izašli smo kod Meljina, zamalo pričuvali jednu ovcu  dok Rade smeštaj nije došao. Odvezao nas do apartmana koji su zaista prelepi i nisu u Meljinama (IRIS VIDIŠ DA SI DRAMILA ZA DŽ. ČOVEK RADI U MELJINAMA, LAKŠE MU JE BILO DA NAS OVDE POKUPI). Istina je da nam je centar bio na pet minuta, ali vazdušnom linijom. A i plaža na isto toliko ako ti je potrebna jedna i po sekunda za svaki od 286 stepenika . Odlazak je bio lak, al penjanje je bilo pakleno.
-Wow, kako si izvajala noge- govorio je svaki put kad sam ga proklinjala za lokaciju.
Dalje, svako jutro se razvlači kao žvaka. Sat navijam u devet, da bismo u devet i trideset bili na plaži, ali ne. On prvo leži deset minuta da se odmori od spavanja, posle toga još deset mu treba da se pokrene i skuva kafu. Nakon što popije kafu čekamo NJEGOV CENJENI ORGANIZAM da odradi svoje. Nakon toga se tušira, doručkuje i tek tada smo spremni.
Zubi su mi se istrošili od stiskanja, jezik od požurivanja, a duša od stresa.
-Pa kad ti misliš da idemo na plažu? Po najvećem suncu? Srđane, ja već imam jednu boru...
-Iris, opusti se malo, došli smo na odmor, ne na umor.
-Je l odmor pržiti se po suncu i penjati se trista stepenika u dva popodne?
-Mnogo si pod stresom..
-ZATO ŠTO TRAĆIMO DAN.
Borba je bila. Negde oko petog dana se privikao na moj režim.
U devet se katapultom ustaje iz kreveta, pozdravlja se Sunce i ide se na plažu.
I baš tog petog dana, moja mala nežna pufnica je rascepala stopalo o kamen.
Izlazi iz vode i seda da piše testament. Njega je, zaboga, kamen napao.
Ništa, idemo u lokalnu ambulantu.
Leži na stolu za previjanje i smišlja poslednje reči, a medicinski brat se smeje:
-A što ti je jadan, ta nije te ajkula pojela. HA HAA HA.
-Hehe- smeška se ovaj moj.
-A čuš, čoče, ti za ovo moraš imat osiguranje. Inače se plaća. Mi za vas strance imamo visoke tarife.
-Iris, molim te, idi po osiguranje.
-Hoću, ljubavi, gde si ti ostavio svoje. Ja sam moje spakovala u torbu sa grickalicama.
-A nisi i moje?
-Nisam..
-Jao.... osiguranje... 

Коментари

Популарни постови